Явление VIII

Те же и почтмейстер впопыхах, с распечатанным письмом в руке.

Sceno VIII

La samaj kaj la poŝtestro, enkuras rapidege kun dissigelita letero en la mano.

Почтмейстер. Удивительное дело, господа! Чиновник, которого мы приняли за ревизора, был не ревизор. Poŝtestro. Mirinda afero, sinjoroj! La oficisto, kiun ni prenis por revizoro, estis ne revizoro.
Все. Как не ревизор? Ĉiuj. Kiel, ne revizoro?
Почтмейстер. Совсем не ревизор, — я узнал это из письма… Poŝtestro. Tute ne revizoro, — mi eksciis tion ĉi el letero.
Городничий. Что вы? что вы? из какого письма? Urbestro. Kion, kion vi diras? El kiu letero?
Почтмейстер. Да из собственного его письма. Приносят ко мне на почту письмо. Взглянул на адрес — вижу: «в Почтамтскую улицу». Я так и обомлел. «Ну, — думаю себе, — верно, нашел беспорядки по почтовой част и уведомляет начальство». Взял да и распечатал. Poŝtestro. Nu, el lia propra letero. Oni alportis al mi al la poŝto leteron. Mi ekrigardis la adreson kaj mi vidas: «en la straton Poŝtoficejan.» Mi preskaŭ svenis de konsterniĝo. «Nu, — mi ekpensis en mi, — certe li trovis malordon en la poŝta parto kaj li nun raportas al la estraro». Mi prenis kaj dissigelis.
Городничий. Как же вы?.. Urbestro. Kiel do vi...?
Почтмейстер. Сам не знаю, неестественная сила побудила. Призвал было уже курьера, с тем чтобы отправить его с эштафетой, — но любопытство такое одолело, какого еще никогда не чувствовал. Не могу, не могу! слышу, что не могу! тянет, так вот и тянет!
В одном ухе так вот и слышу: «Эй, не распечатывай! пропадешь, как курица»; а в другом словно бес какой шепчет: «Распечатай, распечатай, распечатай!» И как придавил сургуч — по жилам огонь, а распечатал — мороз, ей–богу мороз. И руки дрожат, и все помутилось.
Poŝtestro. Mi mem ne scias. Nenatura forto min igis. Jam mi estis vokinta la kurieron, por forsendi la leteron per ekspreso, sed tia scivolo min atakis, kian mi ankoraŭ neniam sentis. Mi ne povas, ne povas, mi sentas, ke mi ne povas! Ĝi tiras min, simple min tiras!
En unu orelo mi kvazaŭ aŭdas: «He, ne dissigelu, vi pereos kiel kokino», kaj en la dua orelo kvazaŭ ia demono murmuras: «Dissigelu, dissigelu, dissigelu!» Kaj kiam mi ekprenis la sigelvakson — fajro ekkuris tra miaj membroj, kaj kiam mi dissigelis — mi eksentis froston, veran froston. La manoj tremas kaj ĉio nebuliĝis antaŭ miaj okuloj.
Городничий. Да как же вы осмелились распечатать письмо такой уполномоченной особы? Urbestro. Sed kiel do vi permesis al vi dissigeli la leteron de tia rajtigita persono.
Почтмейстер. В том–то и штука, что он не уполномоченный и не особа! Poŝtestro. Tio ja estas la tuta afero, ke li ne estas rajtigita kaj li ne estas persono!
Городничий. Что ж он, по–вашему, такое? Urbestro. Kio do li estas laŭ via opinio?
Почтмейстер. Ни се ни то; черт знает что такое! Poŝtestro. Nek io nek alio; diablo scias, kio!
Городничий (запальчиво). Как не се ни то? Как вы смеете назвать его ни тем ни сем, да еще и черт знает чем? Я вас под арест… Urbestro (flamiĝe). Kiel nek io nek alio? Kiel vi kuraĝas nomi lin nek io nek alio kaj eĉ ankoraŭ diablo scias kio? Mi vin arestigos...
Почтмейстер. Кто? Вы? Poŝtestro. Kiu? Vi?
Городничий. Да, я! Urbestro. Jes, mi!
Почтмейстер. Коротки руки! Poŝtestro. Por tio ĉi viaj manoj estas tro mallongaj.
Городничий. Знаете ли, что он женится на моей дочери, что я сам буду вельможа, что я в самую Сибирь законопачу? Urbestro. Ĉu vi scias, ke li edziĝas kun mia filino, ke mi mem estos grandrangulo, ke mi forsendigos rekte en Siberion?
Почтмейстер. Эх, Антон Антонович! Что Сибирь? далеко Сибирь. Вот лучше я вам прочту. Господа! позвольте прочитать письмо! Poŝtestro. He, Anton Antonoviĉ! Kial paroli pri Siberio? Siberio estas malproksima. Jen, pli bone mi legos al vi, sinjoroj, vi permesas legi la leteron?
Все. Читайте, читайте! Ĉiuj. Legu, legu!
Почтмейстер (читает). «Спешу уведомить тебя, душа моя Тряпичкин, какие со мной чудеса. На дороге обчистил меня кругом пехотный капитан, так что трактирщик хотел уже было посадить в тюрьму; как вдруг, по моей петербургской физиономии и по костюму, весь город принял меня за генерал–губернатора.
И я теперь живу у городничего, жуирую, волочусь напропалую за его женой и дочкой; не решился только, с которой начать, — думаю, прежде с матушки, потому что, кажется, готова сейчас на все услуги.

Помнишь, как мы с тобой бедствовали, обедали нашерамыжку и как один раз было кондитер схватил меня за воротник по поводу съеденных пирожков на счет доходов аглицкого короля? Теперь совсем другой оборот. Все мне дают взаймы сколько угодно. Оригиналы страшные. От смеху ты бы умер. Ты, я знаю, пишешь статейки: помести их в свою литературу. Во–первых, городничий — глуп, как сивый мерин…»
Poŝtestro (legas). «Ni rapidas raporti al vi, mia kara Trjapiĉkin, kiaj mirindaĵoj al mi fariĝas. En la vojo tute senmonigis min infanteria kapitano, tiel, ke la hotelmastro volis jam meti min en malliberejon; subite, laŭ mia peterburga fizionomio kaj laŭ miaj vestoj, la tuta urbo prenis min por general-gubernatoro.

Kaj mi loĝas nun ĉe la urbestro, ĝuas bonan vivon, amindumas senlime lian edzinon kaj filinon; mi nur ne decidis ankoraŭ, de kiu el ili mi devas komenci, — mi pensas, ke mi komencos de la patrino, ĉar ŝajnas al mi, ke ŝi estas tuj preta por ĉiuj komplezoj.
Ĉu vi memoras, kiel ni kune suferis mizeron, tagmanĝadis per friponaĵoj, kaj kiel unu fojon la sukeraĵisto kaptis min per la kolumo pro la kuketoj, kiujn mi formanĝis je la kalkulo de la enspezoj de la angla reĝo? Nun estas tute alia afero. Ĉiuj donas al mi prunte, kiom mi volas. Teruraj originaloj! Vi mortus de ridado. Mi scias, ke vi skribas iafoje artikoletojn, — enmetu ilin en vian literaturon. Unue: la urbestro — malsaĝa kiel maljuna ĉevalo...»
Городничий. Не может быть этого! Там нет этого. Urbestro. Ne povas esti! ĝi tie ne estas!
Почтмейстер (показывает письмо). Читайте сами. Poŝtestro (montras la leteron). Legu mem.
Городничий (читает). «Как сивый мерин». Не может быть! вы это сами написали. Urbestro (legas). «Kiel maljuna ĉevalo». — Ne povas esti! Vi mem tion ĉi skribis.
Почтмейстер. Как же бы я стал писать? Poŝtestro. Kial do mi skribus?
Артемий Филиппович. Читайте! Artemij Filippoviĉ. Legu!
Лука Лукич. Читайте! Luka Lukiĉ. Legu!
Почтмейстер (продолжая читать). "Городничий — глуп, как сивый мерин…» Poŝtestro (legas plue). «La urbestro — malsaĝa, kiel maljuna ĉevalo...»
Городничий. О, черт возьми! нужно еще повторять! как будто оно там и без того не стоит. Urbestro. Ho! diablo ĝin prenu! Oni devas ankoraŭ ripeti! kvazaŭ ĝi sen tio jam tie ne starus.
Почтмейстер (продолжая читать). Хм… хм… хм… хм… «сивый мерин. Почтмейстер тоже добрый человек…» (Оставляя читать). Ну, тут обо мне тоже он неприлично выразился. Poŝtestro (legante plue). Hm... hm... hm... «maljuna ĉevalo. — La poŝtestro estas ankaŭ bona homo...» (Ĉesante legi). Nu, tie ĉi li ankaŭ pri mi malkonvene sin esprimis.
Городничий. Нет, читайте! Urbestro. Ne, legu!
Почтмейстер. Да к чему ж?.. Poŝtestro. Sed por kio do?
Городничий. Нет, черт возьми, когда уж читать, так читать! Читайте все! Urbestro. Ne, diablo ĝin prenu, kiam oni komencis jam legi, tiam, oni legu! Legu ĉion!
Артемий Филиппович. Позвольте, я прочитаю. (Надевает очки и читает). «Почтмейстер точь–в–точь наш департаментский сторож Михеев; должно быть, также, подлец пьет горькую». Artemij Filippoviĉ. Permesu, mi legos. (Li surmetas okulvitrojn kaj legas). «La poŝtestro estas vera portreto de la departementa pordisto Miĥejev; kredeble li, kanajlo, ankaŭ drinkas brandon.»
Почтмейстер (к зрителям). Ну, скверный мальчишка, которого надо высечь; больше ничего! Poŝtestro (al la rigardantoj). Nu, sentaŭga bubo, kiun oni devas vergi: nenio pli!
Артемий Филиппович (продолжая читать). «Надзиратель над богоугодным заведе…и…и…и…» (Заикается). Artemij Filippoviĉ (legante plue). «La kuratoro de kaduku... i... i... i...» (Balbutas).
Коробкин. А что ж вы остановились? Korobkin. Kial do vi haltis?
Артемий Филиппович. Да нечеткое перо… впрочем, видно, что негодяй. Artemij Filippoviĉ. Nu, nelegeble skribite... cetere oni vidas, ke sentaŭgulo.
Коробкин. Дайте мне! Вот у меня, я думаю, получше глаза. (Берет письмо). Korobkin. Donu al mi! Mi pensas, ke miaj okuloj estas pli bonaj. (Li prenas la leteron).
Артемий Филиппович (не давая письмо). Нет, это место мож но пропустить, а там дальше разборчиво. Artemij Filippoviĉ (ne donante la leteron). Ne, tiun ĉi lokon oni povas forlasi, poste ĉio estas jam legebla.
Коробкин. Да позвольте, уж я знаю. Korobkin. Sed permesu, mi jam scias.
Артемий Филиппович. Прочитать я и сам прочитаю; далее, право, все разборчиво. Artemij Filippoviĉ. Tralegi mi eĉ mem povus: plue efektive ĉio estas bone legebla.
Почтмейстер. Нет, все читайте! ведь прежде все читано. Poŝtestro. Ne, ĉion legu! antaŭe oni ja ĉion legis.
Все. Отдайте, Артемий Филиппович, отдайте письмо! (Коробкину). Читайте! Ĉiuj. Fordonu, Artemij Filippoviĉ, fordonu la leteron! (Al Korobkin). Legu!
Артемий Филиппович. Сейчас. (Отдает письмо). Вот, позвольте... (Закрывает пальцем). Вот отсюда читайте. Artemij Filippoviĉ. Tuj. (Fordonas la leteron). Jen, mi petas... (Kovras per la fingro). Jen de tie ĉi legu.

Все приступают к нему.

Ĉiuj atakas lin.

Почтмейстер. Читайте, читайте! Вздор, все читайте! Poŝtestro. Legu, legu! Sensencaĵo, ĉion legu!
Коробкин (читая). «Надзиратель над богоугодным заведением Земляника — совершенная свинья в ермолке». Korobkin (legas). «La kuratoro de kadukulejoj Zemlanika — tute kiel porko en la noktoĉapo».
Артемий Филиппович (к зрителям). И неостроумно! Свинья в ермолке! где ж свинья бывает в ермолке? Artemij Filippoviĉ (al la rigardantoj). Eĉ ne sprite! Porko en noktoĉapo! Kiel do porko povas esti en noktoĉapo?
Коробкин (продолжая читать). «Смотритель училищ протухнул насквозь луком». Korobkin (legante plue). «La inspektoro de lernejoj tute malbonodoras per bulbo».
Лука Лукич (к зрителям). Ей–богу, и в рот никогда не брал луку. Luka Lukiĉ (al la rigardantoj). Por Dio, eĉ neniam mi prenis bulbon en la buŝon.
Аммос Федорович (в сторону). Слава богу, хоть, по крайней мере, обо мне нет! Ammos Fjodoroviĉ (al si mem). Dank' al Dio, almenaŭ pri mi nenio estas dirita!
Коробкин (читает). «Судья…» Korobkin (legas). «La juĝisto...»
Аммос Федорович. Вот тебе на! (Вслух). Господа, я думаю, что письмо длинно. Да и черт ли в нем: дрянь этакую читать. Ammos Fjodoroviĉ. Jen vi havas! (Laŭte). Sinjoroj, mi pensas, ke la letero estas longa. Kaj kiun diablon ni en ĝi bezonas: legi tian abomenaĵon!
Лука Лукич. Нет! Luka Lukiĉ. Ne!
Почтмейстер. Нет, читайте! Poŝtestro. Ne, legu!
Артемий Филиппович. Нет уж, читайте! Artemij Filippoviĉ. Ne, vi devas legi!
Коробкин (продолжает). «Судья Ляпкин–Тяпкин в сильнейшей степени моветон…» (Останавливается). Должно быть, французское слово. Korobkin (daŭrigas). «La juĝisto Ljapkin-Tjapkin estas en plej alta grado movetono...» (Haltas). Kredeble franca vorto.
Аммос Федорович. А черт его знает, что оно значит! Еще хорошо, если только мошенник, а может быть, и того еще хуже. Ammos Fjodoroviĉ. Diablo ĝin scias, kion ĝi signifas! Ankoraŭ bone, se nur fripono; povas esti, ke eĉ io pli malbona.
Коробкин (продолжая читать). «А впрочем, народ гостеприимный и добродушный. Прощай, душа Тряпичкин. Я сам, по примеру твоему, хочу заняться литературой. Скучно, брат, так жить; хочешь, наконец, пищи для души. Вижу: точно нужно чем–нибудь высоким заняться.
Пиши ко мне в Саратовскую губернию, а оттуда в деревню Подкатиловку». (Переворачивает письмо и читает адрес). Его благородию, милостивому государю, Ивану Васильевичу Тряпичкину, в Почтамтскую улицу, в доме под нумером девяносто седьмым, поворотя на двор, в третьем этаже направо».
Korobkin (legante plue). «Cetere, ili estas homoj gastamaj kaj bonkoraj. Adiaŭ, mia koro Trjapiĉkin. Mi mem, laŭ via ekzemplo, volas okupi min per literaturo. Enue estas, mia kara, tiel vivi, oni volas fine ian nutraĵon por la animo. Mi vidas, mi devas efektive okupi min per io alta.

Skribu al mi en la Saratovan gubernion, kaj de tie en la vilaĝon Podkatilovka». (Li turnas la leteron kaj legas la adreson). «Al lia moŝto, sinjoro Ivan Vasiljeviĉ Trjapiĉkin, en Sankt-Peterburgo, strato Poŝtoficeja, domo numero naŭdek-sep, en la korto, tria etaĝo, dekstre».
Одна из дам. Какой репримант неожиданный! Unu el la sinjorinoj. Kia skandalo neatendita!
Городничий. Вот когда зарезал, так зарезал! Убит, убит, совсем убит! Ничего не вижу. Вижу какие–то свиные рыла вместо лиц, а больше ничего… Воротить, воротить его! (Машет рукою). Urbestro. Jen, kiam li buĉis, efektive buĉis! Mi estas mortigita, mortigita, tute mortigita! Nenion mi vidas: mi vidas nur iajn porkajn buŝegojn anstataŭ vizaĝoj, nenion pli... Revenigu, revenigu lin! (Svingas la manon).
Почтмейстер. Куды воротить! Я, как нарочно, приказал смотрителю дать самую лучшую тройку; черт угораздил дать и вперед предписание. Poŝtestro. Kiel revenigi! Ĝuste al la malfeliĉo oni ordonis al la administranto doni la plej bonan ĉevaltrion; la diablo min puŝis doni ordonojn eĉ por la plua vojo.
Жена Коробкина. Вот уж точно, беспримерная конфузия! Edzino de Korobkin. Jen efektive, jen senekzempla konfuzo!
Аммос Федорович. Однако ж, черт возьми, господа! он у меня взял триста рублей взаймы. Ammos Fjodoroviĉ. Tamen, diabloj ĝin prenu, sinjoroj! Li prenis de mi prunte tricent rublojn.
Артемий Филиппович. У меня тоже триста рублей. Artemij Filippoviĉ. De mi ankaŭ tricent rublojn.
Почтмейстер (вздыхает). Ох! и у меня триста рублей. Poŝtestro (ĝemas). Ho! ankaŭ de mi tricent rublojn.
Бобчинский. У нас с Петром Ивановичем шестьдесят пять–с на ассигнации–с, да–с. Bobĉinskij. De mi kune kun Pjotr Ivanoviĉ sesdek-kvin per banknotoj, jes, sinjoroj.
Аммос Федорович (в недоумении расставляет руки). Как же это, господа? Как это, в самом деле, мы так оплошали? Ammos Fjodoroviĉ (embarase disŝovas la brakojn). Kiel do, sinjoroj? Kiel do, efektive, ni tiel enfalis?
Городничий (бьет себя по лбу). Как я — нет, как я, старый дурак? Выжил, глупый баран, из ума!.. Тридцать лет живу на службе; ни один купец, ни подрядчик не мог провести; мошенников над мошенниками обманывал, пройдох и плутов таких, что весь свет готовы обворовать, поддевал на уду! Трех губернаторов обманул!.. Что губернаторов! (Махнул рукой). Нечего и говорить про губернаторов… Urbestro (batas sin en la frunton). Kiamaniere mi... ne, kiamaniere mi, maljuna malsaĝulo..? Mi perdis, malsaĝa ŝafo, mian tutan saĝon!.. Tridek jarojn mi estas en la servado; neniu komercisto, neniu entreprenisto povis min trompi; friponojn plej friponajn mi trompadis, ruzulojn kaj kanajlojn tiajn, kiuj la tutan mondon povus priŝteli, mi kaptadis sur hokon. Tri guberniestrojn mi trompis!.. Kion mi diras, guberniestrojn! (Svingas la manon). Eĉ ne valoras paroli pri guberniestroj..
Анна Андреевна. Но этого не может быть, Антоша: он обручился с Машенькой… Anna Andrejevna. Sed ĝi ne povas esti, Antoĉjo; li fianĉiĝis kun Manjo...
Городничий (в сердцах). Обручился! Кукиш с маслом — вот тебе обручился! Лезет мне в глаза с обрученьем!.. (В исступлении). Вот смотрите, смотрите, весь мир, все христианство, все смотрите, как одурачен городничий! Дурака ему, дурака, старому подлецу!
(Грозит самому себе кулаком). Эх ты, толстоносый! Сосульку, тряпку принял за важного человека! Вон он теперь по всей дороге заливает колокольчиком! Разнесет по всему свету историю. Мало того что пойдешь в посмешище — найдется щелкопер, бумагомарака, в комедию тебя вставит. Вот что' обидно! Чина,звания не пощадит, и будут все скалить зубы и бить в ладоши. Чему смеетесь? — Над собою смеетесь!.. Эх вы!.. 
(Стучит со злости ногами об пол). Я бы всех этих бумагомарак! У, щелкоперы, либералы проклятые! чертово семя! Узлом бы вас всех завязал, в муку бы стер вас всех да черту в подкладку! в шапку туды ему!..

(Сует кулаком и бьет каблуком в пол. После некоторого молчания). До сих пор не могу прийти в себя. Вот, подлинно, если бог хочет наказать, то отнимет прежде разум. Ну что было в этом вертопрахе похожего на ревизора? Ничего не было! Вот просто на полмизинца не было похожего — и вдруг все: ревизор! ревизор! Ну кто первый выпустил, что он ревизор? Отвечайте!
Urbestro (kolere). Fianĉiĝis! Figo kun butero, jen estos al vi fianĉiĝo! Ŝovas sin al mi en la okulojn kun fianĉiĝo!.. (Furioze). Jen, rigardu, rigardu, la tuta mondo, la tuta kristanaro, ĉiuj rigardu, kiel azenigita estas la urbestro! Malsaĝulo vi nomu lin, malsaĝulo, la maljunan kanajlon!

(Minacas al si mem per la pugno). He, vi, diknazulo! Ŝtopileton, ĉifonon li prenis por grava homo! Jen li nun tra la tuta vojo tintas per sonorileto! Tra la tuta mondo li disportos la historion. Ne sufiĉe ke vi fariĝos objekto de mokado — troviĝos plumknaristo, paperŝmiristo, kiu eĉ en komedion vin enmetos. Jen tio estas dolora! Li ne indulgos vian rangon nek oficon, kaj ĉiuj nudigos la dentojn kaj aplaŭdos. Kion vi ridas? Pri vi mem vi ridas! He, vi!..

(De kolero li batas per la piedoj la plankon). Mi ĉiujn tiujn paperŝmiristojn... Hu, plumknaristoj, liberaluloj malbenitaj! Semo de la diablo! Mi ligus vin ĉiujn en unu pakon, mi frotus vin ĉiujn al faruno kaj al la diablo mi donus vin ĉiujn por subŝtofo! En lian ĉapon mi ŝutus vin, tien!..
(Li skuas la pugnon kaj batas per la kalkanumo la plankon. Post kelka silento). Ĝis nun mi ne povas reveni al normala stato. Jen, efektive, se Dio volas iun puni, li antaŭe forprenas de li la saĝon. Nu, kio en tiu ventkapulo estas simila al revizoro? Nenio estis! Ne estis simple eĉ duonfingro da simileco — kaj subite ĉiuj ekkriis: revizoro! revizoro! Nu, kiu la unua ektrumpetis, ke li estas revizoro? Respondu!
Артемий Филиппович (расставляя руки). Уж как это случилось, хоть убей, не могу объяснить. Точно туман какой–то ошеломил, черт попутал. Artemij Filippoviĉ (dispuŝante la brakojn). Kiel ĝi fariĝis — eĉ se vi mortigos min, mi ne povus klarigi. Kvazaŭ ia nebulo atakis, diablo konfuzis.
Аммос Федорович. Да кто выпустил — вот кто выпустил: эти молодцы! (Показывает на Добчинского и Бобчинского). Ammos Fjodoroviĉ. Kiu eltrumpetis? Jen, kiu eltrumpetis: tiuj ĉi bravuloj (Montras Dobĉinskij-n kaj Bobĉinskij-n).
Бобчинский. Ей–ей, не я! и не думал… Bobĉinskij. Per Dio, ne mi! mi eĉ ne intencis...
Добчинский. Я ничего, совсем ничего… Dobĉinskij. Mi nenion, tute nenion...
Артемий Филиппович. Конечно, вы. Artemij Filippoviĉ. Kompreneble, vi.
Лука Лукич. Разумеется. Прибежали как сумасшедшие из трактира: «Приехал, приехал и денег не плотит…» Нашли важную птицу! Luka Lukiĉ. Sendube. Ili alkuris el la hotelo kiel frenezuloj: «Li alveturis, li alveturis, kaj monon li ne pagas...» Ili trovis gravan birdon!
Городничий. Натурально, вы! сплетники городские, лгуны проклятые! Urbestro. Kompreneble, vi! ĉikanistoj de la urbo, mensogistoj malbenitaj!
Артемий Филиппович. Чтоб вас черт побрал с вашим ревизором и рассказами! Artemij Filippoviĉ. Diablo vin prenu kun via revizoro kaj viaj rakontoj.
Городничий. Только рыскает по городу и смущаете всех, трещотки проклятые! Сплетни сеете, сороки короткохвостые! Urbestro. Vi nur kuradas tra la urbo kaj konfuzas ĉiujn, vi, krakiloj malbenitaj. Malverajn famojn vi semas, pigoj mallongvostaj.
Аммос Федорович. Пачкуны проклятые! Ammos Fjodoroviĉ. Ŝmiristoj malbenitaj!
Лука Лукич. Колпаки! Luka Lukiĉ. Noktoĉapoj!
Артемий Филиппович. Сморчки короткобрюхие! Artemij Filippoviĉ. Nazofluuloj mallongventraj!

Все обступают их.

Ĉiuj ĉirkaŭas ilin.

Бобчинский. Ей–богу, это не я, это Петр Иванович. Bobĉinskij. Per Dio, ĝi ne estis mi, ĝi estis Pjotr Ivanoviĉ.
Добчинский. Э, нет, Петр Иванович, вы ведь первые того… Dobĉinskij. He, ne Pjotr Ivanoviĉ, vi ja la unua tion...
Бобчинский. А вот и нет; первые то были вы. Bobĉinskij. Nu, ne; la unua estis vi.

Явление последнее

Те же и жандарм.

Lasta sceno

La samaj kaj ĝendarmo.

Жандарм. Приехавший по именному повелению из Петербурга чиновник требует вас сей же час к себе. Он остановился в гостинице. Ĝendarmo. Oficisto el Peterburgo, kiu alveturis laŭ imperiestra ordono, postulas, ke vi tuj venu al li. Li enloĝiĝis en la hotelo.

Произнесенные слова поражают как громом всех. Звук изумления единодушно взлетает из дамских уст; вся группа, вдруг переменивши положение, остается в окаменении.

La elparolitaj vortoj frapas ĉiujn kiel tondro. Sono de surpriziĝo elflugas ĥore el la buŝoj de la sinjorinoj; la tuta grupo, subite ŝanĝinte la situacion, restas kvazaŭ ŝtonigita.

Немая сцена.
Muta sceno.

Городничий посередине в виде столба, с распростертыми руками и запрокинутой назад головою. По правую руку его жена и дочь с устремившимся к нему движеньем всего тела; за ними почтмейстер, превратившийся в вопросительный знак, обращенный к зрителям; за ним Лука Лукич, потерявшийся самым невинным образом; за ним, у самого края сцены, три дамы, гостьи, прислонившиеся одна к другой с самым сатирическим выражением лица, относящимся прямо к семейству городничего.
По левую сторону городничего: Земляника, наклонивший голову несколько набок, как будто к чему–то прислушивающийся; за ним судья с растопыренными руками, присевший почти до земли и сделавший движенье губами, как бы хотел посвистать или произнесть: «Вот тебе, бабушка, и Юрьев день!»
За ним Коробкин, обратившийся ко зрителям с прищуренным глазом и едким намеком на городничего; за ним, у самого края сцены, Бобчинский и Добчинский с устремившимися движеньями рук друг к другу, разинутыми ртами и выпученными друг на друга глазами. Прочие гости остаются просто столбами.
Почти полторы минуты окаменевшая группа сохраняет такое положение.

La urbestro en la mezo, en formo de kolono, kun etenditaj brakoj kaj kun kapo klinita malantaŭen. Dekstre de li lia edzino kaj filino ekmovinte al li sian tutan korpon; post ili la poŝtestro, ricevinte la formon de demanda signo, turnita al la rigardantoj; post li Luka Lukiĉ, konfuzegita en plej senkulpa maniero; post li, ĉe la bordo de la scenejo, tri sinjorinoj, gastinoj, apogiĝinte unu al alia kun la plej satira vizaĝesprimo, rilatanta rekte al la familio de la urbestro.


Maldekstre de la urbestro: Zemlanika, klininte la kapon iom flanken, kvazaŭ li ion aŭskultas; post li la juĝisto kun disŝovitaj brakoj, sidfleksiĝinte preskaŭ ĝis la planko kaj farinte per la lipoj tian movon, kvazaŭ li volus ekfajfi, aŭ elparoli: «Jen vi havas!»


Post li Korobkin, turninte sin al la rigardantoj kun fermetita okulo kaj satira aludo pri la urbestro; post li, ĉe la bordo, Dobĉinskij kaj Bobĉinskij kun reciproke aldirektita movo de la manoj kaj malfermitaj buŝoj kaj reciproke sin rigardante per larĝe malfermitaj okuloj. La ceteraj gastoj restas simple kiel kolonoj.

Preskaŭ unu kaj duonon da minutoj la rigidiĝinta grupo konservas sian situacion.

Занавес опускается.

La kurteno falas.